Iz "VirovitiÄana" broj 9. dne 22. veljaÄe 1903. godine.
Akoprem živimo u XX. vieku, u vieku napredka, mi idemo svaki dan natrag, kao da smo u Å¡estom dielu svieta, a ne u starodrevnom glavnom gradu županije virovitiÄke. I najnovija urbarijalna skupÅ¡tina uvjerila nas o tom, da se nesmijemo ubrajati meÄ‘u napredne ljude, već meÄ‘u skranje natražnjake, koji neimadu smisla za niÅ¡ta. Na dnevnom je redu bio predlog da se podigne urbarska bukana. PiÅ¡ući mi proÅ¡li naÅ¡ uvodni Älanak, bili smo viÅ¡e no sigurni, da će ratari jednoduÅ¡no zakljuÄiti ustrojenje. A kad tamo, oni to netrebaju - njima i onako dobro ide. Danomice Äujemo, kako se naÅ¡ ratar tuži, da mu je zlo, da plaÄa velike daće i drugo. Ali kraj toga se ne miće napried, da si i dohotke poveća, već ćeka u nadi da će mu peÄeni vrebci sami u usta doljetat. Takvi ljudi, ne samo da sebi smetaju, već preće napredak ozbiljnim, za svoj obstanak zauzetim ratarom.
Na spomenutoj skupÅ¡tini najviÅ¡e su rogoborili oni, koji nikakve marve ne posjeduju, neimajući ni toliko Äuvstva, da svojih sumješćana da im puste po volji, neka si pomognu. Ne, oni misle mudro: "Kad nemogu ja crpiti koristi ravno valaj nećeÅ¡ ni ti", tako je u nas daleko doveo egoisam. Naprednim naÅ¡im ratarom nepriostaje ino, nego da se Å¡to viÅ¡e skupe oko domaće "Mljekarske udruge" te tu poduzmu, Å¡to im je kao urbarijalcem uzkraćeno. A doći će naskoro vrieme, kada će se mnogi natražnjak kajati, za svoju nepromiÅ¡ljenost - ali biti će kasno. Nad obzorjem naÅ¡ega mjesta lebde tmasti oblaci meÄ‘usobne nesnoÅ¡ljivosti. Trebao bi doći jaki vjetar te proÄistiti zrak. Dao Bog da se to Å¡to prije sbude.
Obširno izvješće o ovoj zanimivoj skupštini donjeti ćemo u sliedećem broju.
